BILO JE TO U DUBINI OČAJA GDJE JE DAVIDOVA MOLITVA POSTALA ŽARKA

U očajanju David je vapio: "Gospodine, čuj glas moj! Neka pazi uho tvoje na glas moga vapaja" (Ps 130,2). Ovo mi zvuči poput preklinjanja umirućeg čovjeka. David očito nije samo izgovarao
"misaone molitve". Bio je ničice na zemlji – slomljen i skrušen i preklinjao je Boga iz dubine svoga srca: "O, sveti Bože, Jahve, moraš čuti moj vapaj! Ne mogu dalje! Moj je grijeh neprestano preda mnom i tonem od straha i užasa. Molim te, Bože, smiluj mi se!"

Znao je da njegova duša treba izbavljenje i okrenuo se samom Bogu da ga nađe. Zaključio je: "U takvu sam strašnom stanju da mi sad jedino Gospodin može pomoći. Ne mogu se osloniti na savjetnike, prijatelje pa čak ni na obitelj. Moja jedina nada je u molitvi. Zbog toga ću vapiti noć i dan dok Bog ne usliši moju molbu!"

Jeste li postali očajni poput Davida? Jeste li se zatvorili nasamo s Gospodinom, ničice na tlu i vapite? Mlitava, tiha i lijena molitva neće postići ništa. Ako niste rasteretili svoju dušu Bogu, ne želite doista iscjeljenje – nego da izađete! David je svjedočio: "Stenjem od jecanja srca svojega … i vapaji moji nisu ti skriveni" (Ps 38,9-10).

Morate glasno zavapiti poput Davida: "Gospodine, čuj moju molbu! Neću te pustiti dok mi ne odgovoriš!"